Biv­ši po­mo­rac, Ri­šnja­nin Zo­ran Ba­ko­če­vić, vo­li ži­vot po­red mo­ra i na mo­ru: „Da mi ne­ko da­je bes­plat­no stan u Pod­go­ri­ci, Be­o­gra­du, gdje ne­ma mo­ra – ne­ma šan­se. Ri­bo­lov mi je ušao u krv, kad to za­vo­li­te, ne mo­že­te bez nje­ga”. Član je Klu­ba za sport­ski ri­bo­lov na mo­ru „Ama” iz Ko­sta­nji­ce, sa ko­jim če­sto po­đe na ne­ki tur­nir, a u akva­to­rij­mu Ri­san­skog za­li­va je sva­ko­dnev­no, kad je vri­je­me li­je­po.
- Ra­dim što vo­lim, vri­je­me mi br­zo pro­la­zi kad sam na mo­ru. Iz­la­zim bar­kom dva pu­ta dnev­no, kad je li­je­po vri­je­me. Naj­vi­še hva­tam ar­bu­ne, ame, zu­ba­ti­ce, sku­še, kva­li­tet­ne ri­be- ora­du, bran­cin, fra­tra, rom­bu­ne, a na­đe se i ko­ja si­pa, lig­nja, pa i „drozd”... Po­đem uve­če dva sa­ta pri­je mra­ka, ba­cim pa­ran­ga­le, po­ri­nem vr­še pri­je to­ga, di­žem se ra­no uju­tru pa va­dim pa­ran­ga­le. Sa­vje­tu­jem mla­de da se ba­ve ovim li­je­pim spor­tom, za­vo­lje­će ga kad jed­nom pro­ba­ju, a mi sta­ri­ji bi tre­ba­lo da or­ga­ni­zu­je­mo vi­še ri­bar­skih pr­ven­sta­va, da se dru­že i uče za­nat, po­ru­ču­je vr­sni 62-go­di­šnji ri­bar. Lju­bav za mo­re i ri­bo­lov Zo­ran nje­gu­je do da­na­šnjih da­na, a pr­vi put za­plo­vio je sa 17 go­di­na. Od še­stog raz­re­da osnov­ne ško­le po­čeo je da za­ra­đu­je pro­da­ju­ći ri­bu. Ri­bao je iz bar­ke ko­ju mu je po­klo­nio đed Lju­bo, ko­vač ro­dom iz se­la Ba­ko­či po­vi­še Mo­ri­nja, oda­kle se 1962. go­di­ne pre­se­lio sa po­ro­di­com u Ri­san.
- Kao dje­čak po­čeo sam da ri­bam na ri­san­skoj oba­li sa mo­jim dru­ga­ri­ma, pe­ca­li smo mač­ku­lje, a za ma­mac ko­ri­sti­li školj­ke-mu­šlje. Ri­ba­nje me je pra­ti­lo i to­kom sred­nje ško­le, ali i ka­da sam plo­vio na bro­do­vi­ma po svjet­skim mo­ri­ma. Kad bi­smo bi­li „na si­dro” ili plu­ta­li, u Austra­li­ji, pred Gi­bral­tar, Ame­ri­ku, bi­lo gdje se mo­glo ri­ba­ti, ako ni­je ve­li­ka du­bi­na. Do­sta pu­ta sam hva­tao ri­be, ne­ke sam je­dva iz­vla­čio. Naj­vi­še je bi­lo ba­ra­ku­da, li­ca, zu­ba­ta­ca... Pr­vi put sam za­plo­vio 1973. go­di­ne na bro­du Ju­go­o­ce­a­ni­je „Bo­ka”, sli­je­de „Ko­tor”, „Ko­za­ra”, „Ka­pe­tan Mar­ti­no­vić”, „Bu­dva”, „Ko­smaj”, „Kor­dun”, „Šu­ma­di­ja”, sje­ća se Zo­ran. Zad­nji brod na ko­me je plo­vio i sa ko­jim je pri­je 17 go­di­na za­vr­šio po­mor­sku ka­ri­je­ru bio je „Rad­nik“, ko­ji je re­mon­to­van u Bi­je­loj. Na­pu­nio je 55 go­di­na sta­ro­sti i 40 go­di­na be­ne­fi­ci­ra­nog rad­nog sta­ža i pen­zi­o­ni­sao se. U vri­je­me kri­ze, ka­da je bio već pen­zi­o­ni­san, za­jed­no sa su­pru­gom Sta­nom po­di­zao je tro­je dje­ce.
- Ri­bo­lov je lič­no za­do­volj­stvo, a go­di­na­ma je bi­la i ko­rist. Ovo je ži­vot­na ško­la, ne uči se u klu­pa­ma i iz knji­ga - ka­da je Ju­go­o­ce­a­ni­ja pro­pa­la, ži­vje­li smo od ri­be. Ima­li smo i hra­nu, a od vi­ška sam ško­lo­vao dje­cu. Da­nas je to dru­ga­či­je- ne is­pla­ti se. Ne­mam dru­ži­nu, ri­bam sam sop­stve­nim pri­bo­rom- imam bar­ku, pa­ran­ga­le, vr­še, ne­kad sam ba­cao mre­že-sta­ja­či­ce, sad ih ne ba­cam vi­še, ni­je to lak po­sao, ka­da ne­ma or­ga­ni­zo­va­nog ot­ku­pa ni pla­sma­na ri­be. Dža­be i do­zvo­le, i da pla­ti­ši po­rez, kad van se­zo­ne ne­maš ko­me ri­bu da pro­daš, a on­da se stva­ra pro­stor za na­kup­ce, ko­ji for­mi­ra­ju enorm­ne ci­je­ne. Da nam dr­ža­va osi­gu­ra ot­kup, ri­ba­ri bi bi­li mo­ti­vi­sa­ni da se po­mu­če oko ulo­va, ka­že Zo­ran i do­da­je da vo­li da ob­ra­du­je uku­ća­ne svo­jim ulo­vom, te je svo­je dvi­je ćer­ke i si­na na­vi­kao na zdra­vu is­hra­nu, a sa­da su tu i tro­je unu­ča­di. Po­ne­kad mu se i sin pri­dru­ži, uče­ći ri­bar­ski za­nat od nje­ga. Ob­ja­šnja­va da je ra­ni­je od­la­zio na noć­no ri­ba­nje „na fe­ra­le” sa dru­ži­nom, sa dvi­je bar­ke, ta­ko su hva­ta­li sar­de­le, šnju­re, ška­ram, bu­kve. U Bo­ki ima vi­še dru­ži­na ko­je se ba­ve ovim tra­di­ci­o­nal­nim ri­bo­lo­vom, a u Ri­snu je, ka­že, bio je­dan čo­vjek ko­ji je to ra­dio, ali je od­u­stao, ne is­pla­ti mu se.
- Ri­be je sve ma­nje, a ne­ka­da je bi­lo, ne mo­že­te vje­ro­va­ti ko­li­ko. U Bo­ko­ko­tor­skom za­li­vu stva­ra se ve­li­ki glib (mulj), čak dva- tri me­tra, ne­ma ki­se­o­ni­ka za ri­bu, dok se ne po­dig­ne go­re na po­vr­ši­nu. Sve do­pri­no­si to­me: iz­li­vi ot­pad­nih vo­da, do­tra­ja­la ka­na­li­za­ci­ja, pla­sti­ka, sme­će... Gle­dao sam lje­tos na so­na­ru – ne­ma ri­be pri dnu sve do po­la vo­de, ri­blja ja­ta se kon­cen­tri­šu pri po­vr­ši­ni. Po­ja­vi­la se i di­vlja ri­ba „zu­ba­ti­ca”, iz­me­đu dru­ge i tre­će kla­se po kva­li­te­tu, ri­ba ju­žnih mo­ra, ko­ja se sa kli­mat­skim pro­mje­na­ma ra­ši­ri­la, na­mno­ži­la ov­dje, ona će uni­šti­ti ri­blji fond. Mno­go pu­ta vi­dio sam ci­po­la bez re­pa, na­pa­da ga zu­ba­ti­ca, a po­što bez re­pa ne mo­že da pli­va, go­tov je, pri­mje­ću­je ri­san­ski ri­bar.
M.D.Po­po­vić


Pod­sta­ći ri­ba­re

- Za re­gi­stra­ci­ju bar­ke oko tre­ba oko 400 eura, do­zvo­le za ri­ba­nje oko 250 eura, on­da ako ho­ćeš de­set mre­ža, to je za sva­ku po sto eura. Plus po­rez i dva čla­na po­sa­de da ri­ba­ju s to­bom, pa ti vi­di. Za­to sam od­u­stao od mre­ža, ko će ba­ca­ti, a ne­mam ni gdje pro­da­ti, to je naj­ve­ći pro­blem.Tre­ba po­mo­ći čo­vje­ka, a ne stva­ra­ti mu blo­ka­de, po­ru­ču­je Ba­ko­če­vić.


Go­lub na pa­ran­gal

- Pa­ran­ga­li su udi­ce od naj­lo­na du­ge oko 150-300 me­ta­ra, na ko­ji­ma su na sva­ka tri ipo me­tra za­ve­za­ne pra­mu­le (naj­lo­ni sa udi­com). Za­vi­si ko­li­ko udi­ca ho­ćeš, ako je 200 udi­ca, to bu­de sko­ro 400-500 me­ta­ra du­gač­ko. Obič­no nje­skam ga­vi­cu, sar­de­lu ili si­pu. Nji­ma se naj­če­šće lo­ve ugo­ri, je­gu­lje, ora­de, bran­cin, ne­kad na­le­ti i „go­lub”, ra­ža... De­ša­va­lo se da se na pa­ran­gal uhva­ti go­lub, di­vlja ri­ba, po 20-30 ki­lo­gra­ma, pa se mu­či po uru vre­me­na. Ko­li­ko pu­ta se de­si­lo da se ve­li­ke ri­be omo­ta­ju oko gro­te (sti­je­ne), pro­bam s jed­ne, pa sa dru­ge stra­ne, i na kra­ju sa­me se­be ot­ki­nu, ni­je mi sve­jed­no kad se to de­si. Naj­ve­ćeg go­lu­ba ko­jeg sam ulo­vio bio je od 40 ki­lo­gra­ma, a od kva­li­tet­ne ri­be imao sam bran­ci­na od se­dam ki­lo­gra­ma, ora­du od šest, ugo­ra od 12 ki­lo­gra­ma i ame (slič­na je zu­ba­cu) od dva do če­ti­ri ki­la, pri­sje­ća se Ba­ko­če­vić.